U POTRAZI ZA ANDOM 19
  • 2017-05-26
    • Autor: Muhamed Kafedžić Muha
    • Novosti

    U POTRAZI ZA ANDOM je serija članaka akademskog slikara Muhameda Kafedžića Muhe. Članci se objavljuju svakog ponedjeljka u 12 sati (ili nekim drugim danom). Čitamo se i uskoro…
    http://muhaonline.com/

    Autor: Muhamed Kafedžić Muha

    Kišobran

    ©Muhamed Kafedžić Muha

    ©Muhamed Kafedžić Muha

    Počela je kišna sezona i kao što samo ime kaže, počinje padati kiša skoro svaki dan. To će trajati do augusta kada će biti dvije- tri sedmice ljeta i onda počinje sezona tajfuna. Sve u svemu, zvuči grozno, ali ljudi su se navikli i razvili kulturu življenja u skladu sa prirodom. U osnovi svi su nam dali minimalno po jedan kišobran, neki su donijeli stare pelerine ili gumene čizme za djecu. A i mi smo isto tako kupili kišobrane, pelerine i gumene čizme za djecu. Jer treba duplo. Ja sam, kako je dolazilo toplije vrijeme, uzeo par krokserica, Matrix zelene, od kojih se nisam odvajao.  Pošto je vruće i velika je vlaga, jedan od načina preživljavanja u ovakvim uslovima, koje praktikuju skoro svi Japanci , jeste da navečer kad djeca legnu, otvoriš 3 dece il´ sakea (ja) il´ Choya umeshua (žena), lagano cugaš i kad te dotakne, legneš da spavaš. Na raspolaganju je i široka lepeza piva, a od bezalkoholnih tekućina tu su razne varijacije zelenog (ice) čaja.

    Danas sam morao otić´ do Ambasade BiH u Tokiju, helem, da pregovaram o mogućoj samostalnoj izložbi organizovanoj od strane ambasade, a u sklopu proslave 20 godina japansko-bosanskog prijateljstva. Znam da zvuči super, i meni je zvučalo super, al´ iskreno, i sad me zavrne stomak od sjećanja na ovo predivno iskustvo rada  sa tadašnjom ambasadorkom, code name – Mademoiselle. Da se baš ne bih sad totalno ražestio, evo jedna fina strana Japana.

    Na autobuskoj stanici ispred doma u kojem smo živjeli ostao je nekoj ženi crni čipkani kišobran. Ono, nije iz Daisa, obrubljen, vidi se da je više od 100 yena neko pljuno za njega. Pada kiša svaki dan pa makar na minut, ali niko ne uzima taj kišobran, eventualno ga podignu kad spadne jer znaju nekad i vjetrovi jaki puhat. Ja onako zaprepašten odlučim da fotkam da vidim koliko će to trajat. Helem, sedam dana je prošlo, kišobran je još tu. Ja u nedjelju izletim do granapa i ponesem foto aparat da ga fotkam i u to izađe čuvar iz recepcije, kaže: „Vidim da fotkaš nešto svaki dan, pa me interesuje šta?“ Reko tako i tako, znaš kod nas bi već neko do sad pokupio kišobran, po mogućnosti u autobusu dok je još kod te žene bio. Uf, kaže to je problem, mora zvati policiju. Ja se ucrnjačio, gotovo je, sad će me deportovat. Rekoh, odoh do granapa sad ću doć´. Odem kupim jaja, jogurt,  hrenovke i dvopek, i vrnem se nazad kad dva japanska drota stoje. Kaže ovaj čova: „De ispričaj i njima šta si meni ispričo“. Rekoh, tako i tako, al´ preskočim „ šta bi se u Bosni desilo“ dio. Oni nešto zapisaše, uzeše mi podatke, zahvališe se, uzeše kišobran i odoše. Helem, 98% posla japanskog policajca je da sakupljaju izgubljene stvari  koje nose u izgubljeno-nađeno. I najveći broj izgubljenih stvari su kišobrani. Ako po neku izgubljenu stvar, npr. novčanik pun keša, ne dođe vlasnik u roku godinu dana, onda ona pripadne osobi koja je našla. Ako ta osoba ne želi novčanik pun keša, onda keš ide Japanu, a novčanik na aukciju. Sad kad bolje razmislim, trebali bi da me zovnu iz Japana da vide želim li onaj čipkani kišobran ili ne.

    Na moju radost kiša se bila nešto razbila i bio je sunčan dan. Išao sam na Roppongi po prvi put, ima fina vezana linija za metro na Odakyu liniji, staje na Nogizaka stanici, podno Nacionalnog umjetničkog centra Tokijo (the National Art Center, Tokyo). Gledam, velika postavka Issey Miyake, japanskog fashion dizajnera, a pokraj najava za Renoira. Prolazim pokraj i napokon ugledam prvi street art u Tokiju. U podvožnjaku  ispod heliodroma Nacionalnog umjetničkog centra, nalazi se 5 murala, pokraj svakog metalna pločica sa nazivom djela, autorom, tehnikom i godinom izvedbe. Za to vrijeme u Sarajevu velika polemika treba li mural Davida Bowiea u Sarajevu ili ne.  Izronim iz podvožnjaka i nađem se ispod Mori tornja (Roppongi Hill), centralne strukture, koja je, zajedno sa Tokijo (Ajfelovim) tornjem ilustrovana u pozadinama mnogih anima, pa tako dominira i u Your Name od Shinkai.

    Ambasada BiH u Tokiju nalazi se između Arisugawa-no-miya memorialnog parka, Tokyo LDS (meni u pamćenju ostalo k´o LSD) hrama – zgrade koja izgleda kao da je pobjegla iz holivudskih filmova i ambasade Švice. Taj dan upoznam drugaricu Sanju Joku, u to vrijeme ličnu sekretaricu od Mademoiselle i studenticu doktorskog programa na  Tokyo University of Foreign Studies. Užicam pljugu, dogovorim kafu u Shimokitazawi i steknem prijatelja. Poslije toga me Mademoiselle primi, obećava apsolutnu podršku u organizovanju izložbe,  postavci, medijima… kule i gradove, al´da zaokružim njen vrh diplomacije, najlakše mi je da je citiram:

    Vi takav umjetnik, ovde sad, na 20 godina, bavite se Japanom,  nagrađivan, doduše ja nikad nisam čula za Vas…  

    U sljedećem broju čitajte  „Tradicija“ – šta je tradicija u Japanu il´ članak o mom ahbabu.

    | Fotografije |

    Datum objavljivanja: 26.04.2017.

    Podijeli

    Iz arhive